Početak i kraj romana

Tiho i nečujno prođe još jedan 23. april, Svetski dan knjige i autorskih prava. Spisak najčitanijih srpskih pisaca današnjice, zbog kojeg se velikani poput Crnjanskog, Andrića i ostale svevremene gospode prevrću u grobu, uglavnom nudi autore iz oblasti beletristike, te bi stoga valjalo vratiti se korenima prave književnosti.

Preporuka za čitanje iz homeopatsko-boemskog ugla stoga je Hazarski rečnik, Milorada Pavića. U svetu prevođen i cenjen, kod nas potisnut na margine i osporavan, verovatno i zbog nemogućnosti tadašnje kritike da u celini sagleda sklop ovog smelog, nadahnjujućeg dela, pisanog u formi romana-leksikona. Roman pleni piščevom stvaralačkom inteligencijom, neostavljajući nas niti jednog trenutka ravnodušnim. Iako obimno, delo ne iziskuje prevelike pauze u toku čitanja, jer drži i sanjive oči otvorenima pred bespućem i besmislom sličnom dadaizmu.

s_0

Dobra knjiga je kao i dobra devojka–u toku razgovora sa njom nećeš imati potrebu da zevaš, slušaćeš priče koje su sastavni fragment strukture njenog bića, ali na kraju nećeš saznati ko je ona. Slično tome, od Hazarskog rečnika očekujemo da objasni Hazare i veru kojoj su se priklonili. Pavić nudi priče koje su uzročno-posledično vezane za poreklo, istoriju, teritoriju i jezik ovog nestalog naroda, koje na kraju ne otkrivaju suštinu, niti odgovaraju na neka od pitanja koja se u toku čitanja nameću–ko su, odakle su, kojoj veri su pripadali i kako su izbrisani iz istorije naroda.

Popularnost Hazarskog rečnikana prostoru Severne Amerike je istrajala zbog činjenice da, kao retko koje delo, pored linearnog, nudi i mogućnost nelinearnog čitanja. Epitaf s početka romana krije u sebi i njegov zakon, prema kojem je čitati=živeti. Svaki pokušaj identifikacije sa ličnostima iz stvarnog života nije moguć. Dolazi se do zaključka da, ako čitanje znači život, onda kraj čitanja podrazumeva i konac istog. Pavićeva ideja hiperteksta je ideja neprestanog, nelinearnog čitanja, kao pokušaj da se na simbolički način besmrtnošću stane na put smrti.

U uhu čitaoca ostaje možda malo pljuvačke iz usta pisca, donete vetrom reči sa zrncem peska na dnu. Oko tog zrna taložiće se kao u školjki glasovi godinama i jednog dana pretvoriti se u biser, u sir crne koze ili u prazninu kada se uši sklapaju poput školjke. A to najmanje zavisi od peska.

 

Strahinja Kec

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>